Na završnoj večeri 59. Festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma "Filmski susreti Niš" večeras su u niškoj Tvrđavi dodeljene nagrade glumcima koji su ostvarili najbolje uloge u 12 filmova koji su ove godine bili u konkurenciji.

• Grand pri "Naisa" nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na Festivalu dodeljuje se Nikoli Rakočeviću za ulogu Mirka Jovića u filmu "Heroji Halijarda" i za ulogu Vase u filmu "Za danas toliko".
• Nagrada za najbolju žensku ulogu Carica Teodora dodeljuje se Paulini Manov za ulogu Milice u filmu "Ruski konzul" — nagrada je dodeljena većinom glasova.
• Nagrada za najbolju mušku ulogu Car Konstantin dodeljuje se Radivoju Raši Bukviću za profesora Dragoslava Popovića u filmu "Čuvari formule"
• Povelja za izuzetnu žensku ulogu dodeljuje se Danijeli Neli Mihajlović za ulogu Dušanke Jović u filmu "Heroji Halijarda"
• Povelja za izuzetnu mušku ulogu dodeljuje se Jovanu Jovanoviću za ulogu Radojka u filmu "Čuvari formule" i za ulogu Danijela u filmu "Jorgovani"
• Nagrada za žensku epizodnu ulogu dodeljuje se Ivani Vuković za ulogu Višnje u filmu "Za danas toliko"
• Nagrada za mušku epizodnu ulogu dodeljuje se Ognjenu Mićoviću za ulogu Živote u filmu "Čuvari formule"
• Nagrada za najbolju debitantsku ulogu dodeljuje se Čubrilu Čupiću za ulogu "Ilije Jovića" u filmu "Heroji Halijarda"
• Nagrada za najboljeg stranog glumca dodeljuje se Tihani Lazović za ulogu Dragane u filmu "Živi i zdravi"
• Nagrada za najboljeg stranog glumca dodeljuje se Maji Čampar za ulogu Vere u filmu "Čuvari formule"
• Specijalno priznanje za izuzetno glumačko ostvarenje neprofesionalnog glumca dodeljuje se Huseinu Alijeviću za ulogu Džeja Ramadanovskog u filmu "Nedelja"
• Specijalno priznanje mlada nada za izuzetno glumačko ostvarenje dodeljuje se Viktoriji Vasiljević za ulogu Tijane u filmu "78 dana"

Podsećamo, od 24. do 29. avgusta publika je na Letnjoj pozornici imala prilike da vidi filmove "Za danas toliko", "Nedelja", "Čuvari formule", "Poslednji strelac", "Megdan: između vode i vatre", "78 dana", "Heroji Halijarda", "Sunce mamino", "Ruski konzul", "Živi i zdravi", "Jorgovani" i "Radnička klasa ide u pakao".

Na niškom festivalu se tradicionalno dodeljuje osam zvaničnih nagrada: Gran pri "Naisa" za najbolje glumačko ostvarenje, "Car Konstantin" i "Carica Teodora" za najbolju mušku i žensku ulogu, povelje za izuzetnu mušku i žensku ulogu, nagrade za mušku i žensku epizodnu ulogu i nagrada za najbolju debitantsku ulogu.

O zvaničnim nagradama festivala odlučio je stručni tročlani žiri kojim predsedava glumica Danica Maksimović, kao i glumac Aleksandar Srećković – Kubura i Hristina Popović.

Film reditelja i scenariste Radoša Bajića „Heroji Halijarda”, premijerno je prikazan sinoć u prepunoj sali beogradske MTS dvorane. Publici se uz desetominutni aplauz i ovacije poklonila brojna ekipa “Heroja Halijarda”, a posebno oduševljenje posetilaca izazvalo je pojavljivanje Žarka Lauševića koji u filmu tumači lik protagoniste Koste Jovića.

Crvenim tepihom prodefilovale su i zvezde “Heroja Halijarda”, glumci Nela Mihailović, Nina Nešković, Nikola Rakočević, Radovan Vujović, Branko Janković, Čubrilo Ćupić, Teodora Dragićević, Ivan Vučković, Đorđe Marković, Slobodan Boda Ninković, Branislav Lečić ali i njihove mnogobrojne kolege među kojima su bili Jadran Malkovič, Miona Marković, Anđelka Prpić, Andrija Milošević, Petar Strugar, Suzana Mančić i mnogi drugi, saopšteno je iz Contrast Studiosa.

Posle projekcije, u Skupštini Grada, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić priredio je svečani prijem povodom premijere filma, istakavši da su “Heroji Halijarda” istorijski film koji će kako vreme bude prolazilo sve više dobijati na svojoj težini.

– U filmu se prvi put na ovaj način govori o velikoj nesreći i pre svega tragičnom bratoubilačkom ratu koji se dogodio na ovim prostorima pre osamdeset godina. Danas smo prisustvovali „maloj istoriji”, jer će film pomoći novim naraštajima da na drugačiji način sagledaju mnoge istorijske činjenice. Film predstavlja prekretnicu u nekim budućim odnosima sa našim nekadašnjim, ali i budućim prijateljima u svetu. Takođe je izuzetno važan i za mlade generacije koje, nažalost, ne znaju mnoge istorijske činjenice jer nisu imali ni gde da ih čuju, a kamoli pročitaju – poručio je Šapić, dok je autor filma Radoš Bajić, zahvalivši Gradu Beogradu i gradonačelniku Aleksandru Šapiću na tome što ih je ugostio u, kako je rekao, velelepnom zdanju Starog Dvora, istakao da su ovaj projekat može da znači mnogo ne samo u oblasti kulture već i u reafirmaciji zaboravljenih trajnih vrednosti srpskog naroda.

– Ovim filmom imamo priliku da pokažemo da smo narod sa dostojanstvom, čašću, ponosom, da smo patriote i da volimo svoju zemlju, ali istovremeno i da nismo tako „loši momci” kako su nas prikazali neki na Zapadu – rekao je Bajić, zahvalivši svima koji su učestvovali i podržali stvaranje ovog značajnog filma.

Film “Heroji Halijrda” inspirisan je istorijskim događajima. U proleće 1944, u trenutku završnice Drugog svetskog rata, u srcu Šumadije u toku je najveća pojedinačna akcija spasavanja američkih i savezničkih pilota u istoriji svetskog vazduhoplovstva, poznata kao „Operacija Halijard“

U pozadini ovog istorijskog događaja odvija se priča o tri brata Jovića i njihovoj porodici, razapetoj između suprotstavljenih ideologija.

Dok se Mirko bori u odredima Jugoslovenske vojske u otadžbini, Sreten se pridružio partizanima.

Ilija, najmlađi muški naslednik koga otac želi da sačuva, rastrzan je između dve strane. Saga o njima i njihove individualne tragične sudbine predstavljaju paradigmu srpske nacionalne tragedije, bratoubilaštva i ideoloških raskola, koji ceo jedan narod odvode u sunovrat.

Premijeri su prisustvovali ministarka kulture Maja Gojković, kao izaslanica predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, Patrijarh srpski Porfirije, generalni direktor Telekoma Srbija Vladimir Lučić, kao i direktorka Direkcije za multimediju Telekoma Srbija Aleksandra Martinović, američki ambasador Kristofer Hil, pesnik Matija Bećković, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić i druge brojne zvanice, saipšteno je iz Contrast Studious.

Film Heroji Haijarda  na redovan repertoar bioskopa širom Srbije i regiona stiže od 12. oktobra.

U sredu, 7. februara, u prepunoj sali Konferencijskog centra beogradske mts Dvorane, održana je panel diskusija pod nazivom “Psihičko zlostavljanje u partnerskim odnosima”. Na tribini inspirisanoj drugom sezonom serije “Azbuka našeg života”, realizovanoj u produkciji Telekoma Srbije i Contrast Studios-a, govorili su Vesna Stanojević, koordinatorka projekta Sigurna kuća, psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog, Jelena Bajić Jočić, rediteljka i autor serije “Azbuka našeg života”, književnica Mirjana Bobić Mojsilović, autor romana na kojima je bazirana ova porodična drama, glavni glumci serije Aleksandra Janković, Radivoje Raša Bukvić i Jadran Malkovič, kao i jedna od žrtava psihičkog zlostavljanja koja je spas od strašne sudbine potražila u Sigurnoj kući.

Autori serijala, motivisani velikim brojem poruka, komentara i reakcija gledalaca na društvenim mrežama, koje su ukazale na to da je tema serije dotakla veoma prisutan i ozbiljan društveni problem, osetili su potrebu da organizovanjem ove panel diskusije još snažnije ukažu na temu psihičkog zlostavljanja u partnerskim odnosima. Kroz razgovor sa stručnim licima, onima koji su u nekom trenutku bili žrtve psihičkog nasilja, glumcima koji su se sa ovim problemom susreli kroz uloge u seriji, ali i publikom, ova tribina ima za cilj da skrene pažnju javnosti na ovaj oblik zlostavljanja i pruži podršku onima koji se sa njim bore u svakodnevnom životu.

Kako je na početku događaja istakla moderator tribine, naša poznata novinarka, urednica i TV voditeljka na Tanjug televiziji, Aida Đedović, prema poslednjoj statistici, svaka treća žena na svetu izložena je nekom obliku zlostavljanja, i to od osoba iz njenog najbližeg okruženja. U Srbiji je od posledica psihičkog i fizičkog zlostavljana samo ove godine život izgubilo 28 žena. U potrazi za odgovorima na pitanja kako i zašto, učesnici tribine došli su do zajedničkog zaključka da se uzrok tome krije u činjenici da se za nasilje uglavnom saznaje kasno.

- Najmanje prijava ima baš kada je reč o psihičkom nasilju. Ono se u našem društvu ne prepoznaje dovoljno. Mnogo više ima onih koji to trpe i ćute i doživljavaju ga kao ličnu stvar sa kojom oni moraju da žive. Međutim, kroz razgovor sa ženama koje se u Sigurnoj kući smeštaju zbog problema sa fizičkim nasiljem u porodičnim i partnerskim odnosima, shvatili smo da je u najvećem broju slučajeva psihičko nasilje uslovilo fizičko, i da su sve naše žrtve već bile pod psihičkom torturom – poručuje Vesna Stanojević, dodajući da je serija značajno doprinela jačanju ove teme u javnosti, precizno ukazavši na mehanizme i metode kojima se služi zlostavljač.

- Sav njegov napor usmeren je na eliminisanje te osobe. Toj fazi prethodni takozvani period medenog meseca kada se čini da je sve u redu, a zlostavljač manipuliše našim samopouzdanjem i razumom i čini da posumnjamo u sebe i poverujemo da je sve u redu. To traje jedno vreme, period medenog meseca. Odmah nakon toga ponovo kreće faza agresije, ucena i napada, a smena ovih krajnosti kod žrtve izaziva veliku dozu nesigurnosti zbog koje žrtve često pravdaju i brane svoje zlostavljače smatra Stanojevićka. A kako izgleda sve to izgleda iz perspektive žrtve otkrila nam je mlada štićenica Sigurne kuće, koja je i majka dvoje dece.

- Da sam doživela psihičko zlostavljanje, nažalost, shvatila sam tek kada je ono preraslo u fizičko, i kada sam postala žrtva svakodnevnog nasilja u vidu svakodnevnih svađa, pretnji i batina. Toga nisu bila pošteđena ni moja deca. Živela sam u zajednici sa suprugom i njegovom majkom. Bili smo u braku osam godina, a nasilje je počelo tokom poslednje godine, negde posle slave, Svetog Nikole. Trajalo je svakodnevno do marta. Pre toga sam bila pod stalnim pritiskom da se ponašam onako kako je zahtevao od mene. Odavno sam morala da se oblačim isključivo kako je on smatrao da treba. Nisam bila u kontaktu sa ljudima, jednostavno, nismo imali nikakvu slobodu. Plašila sam se da bilo kome kažem kakva je situacija i zbog straha, ali i zbog sramote. Jedino je moja majka, koja nas je posećivala, sumnjala da se nešto dešava, ali ja sam joj govorila da greši, pravdajući i braneći svog zlostavljača. Kada je psihičko zlostavljanje preraslo u fizičko više nije bilo moguće ništa sakriti. Početkom marta, posle jedne od tih svađa, konačno me je i izbacio iz kuće. Rekao je mojoj mami: “Ja sam je odveo, ja ću i da je vratim. Meni više ne treba”. Nedugo zatim, ponovo se vratio, uz izgovor da se pokajao i da želi da pričamo o svemu. Razgovor u mojoj rodnoj kući ponovo se pretvorio u svađu i fizički napad. Nisam smela da ga prijavim policiji, jer je cele noći stražario ispred kuće. Takođe, prisluškivao mi je telefon i kontrolisao kretanje. Tek ujutru kada sam se uverila da više nije tu, smogla sam snage da odem u policiju i podnesem prijavu protiv njega. Tada sam prosleđena u socijalnu službu, a zatim i u Sigurnu kuću – završava ona svoju priču, ističući da je danas, uprkos svemu, puna snage, samopouzdanja i želje za novi početak.

Psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog skrenula je pažnju na to da je u ovakvim situacijama ćutanje najveći neprijatelj.

- Ono dovodi do eskalacije. Do psihičkog zlostavljanja najčešće dolazi usled nekontrolisane ljubomore zlostavljača. Tamo gde nema poverenja među ljudima postoji snažna potreba da onaj koji ima manjak samopouzdanja svoju žrtvu stavi po pod potpunu kontrolu. U takvoj vezi partner stavlja partnerku i sve što se dešava u njihovom odnosu pod stanje neprekidnog terora nasilja. Problem sa psihičkim zlostavljanjem je u tome što je ono, pre svega, emocionalno, i kao takvo je nevidljivo. Budući da niko ne može da ga opazi, ono samo raste i dobija na intenzitetu. Prvo što zlostavljač radi je to da svoju žrtvu dovode u stanje izolacije, navodeći je da posumnja i u sopstveni sud, kako bi lakše manipulisao njenim postupcima i životom – ističe dr Hercog, na čije se reči nadovezala i spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović.

- Narcis nije sposoban nikoga da voli, čak ni sebe. Iz tog nedostatka ljubavi, i zbog činjenice da ne može da vlada svetom, on uspostavlja vlast nad svetom svoje žrtve. Narcistički poremećaj uvek sledi isti obrazac. U početku, taj zlostavljač je uvek neverovatan. Ostvarenje sna svake žene. A onda taj genijalni princ ili princeza počinju da se menjaju, a sve kreće sa ucenjivanjem i manipulacijom. Prvo na scenu stupa indukovani strah koji u nama razvija sindrom nedovoljnosti. Sve što radimo procenjujemo i trudimo se da ga ne naljutimo. Cela zapadna civilizacija pati od narcističkog ludila u čijem je centru bolesno JA. Svakome je bitnije da bude voljen nego da voli. Upravo zbog toga i dolazi do sve većeg broja slučajeva psihičkog zlostavljanja, pri čemu treba biti svestan toga da zlostavljači mogu bit ii muškarci i žene – poručila je Mirjana Bobić Mojsilović.

Autorka i rediteljka serije “Azbuka našeg života” Jelena Bajić Jočić, govoreći o razlozima zbog kojih se odlučila da baš psihičko zlostavljanje u vezi bude tema druge sezone, istakla je da je u novim epizodama poželela da ne ponovi priču prvog ciklusa.

- Kada smo završili prvu sezonu, ti likovi su počeli da žive. Ideja je bila da našim junacima damo živote i da ih stavimo pred nova realna iskušenja. Ono što je meni bilo najzanimljivije i u romanu “Anđeo čuvar” i u “Azbuci 2” je to da je žrtva žena koja je apsolutno snažna, intelektualac, nezavisna, emancipovana, ostvarena i da se upravo njoj tako nešto dogodilo. Vesnu smo zatekli u trenutku kada je ostala sama i kada ježudila za ljubavlju. Sve ono što joj je nedostajalo pronašla je u Veljku, ali je u tom paketu dobila i sve što nije želela. Gurala pod tepih, nalazila opravdanja, tražila razloge da opravda njegovo ponašanje. Međutim, najvažnija poruka “Azbuke” je to da nasilje niko ne treba da trpi. Na nasilje moramo da odreagujemo tako što ćemo zaštiti sebe i sebi bliske ljude – istakla je rediteljka.

Glavna glumica serije Aleksandra Janković kaže da je Vesnino putovanje proživela sa velikim emocionalnim teretom koji je bio okidač i za mnogo toga što je sama proživela u životu.

- Dugo sam priželjkivala ulogu u kojoj mogu da vidim da li umem i ako umem šta i koliko umem. Vesna je bila ta moja prilika. Druga sezona je bila ozbiljno zahtevna. Ti da bi napravio tako nešto i da bi ušao u lik Vesne, to podrazumeva mesece razmišljanja. Osećala sam veliku odgovornost prema razumevanju svega što vodi do jedne takve situacije u kojoj se našla Vesna. Posle svega sam morala da napravim pauzu od nekoliko nedelja, kako bih se vratila sebi, jer sam se ovoj ulozi cela predala. Ono što me je duboko potreslo bio je trenutak kada sam otvorila Instagram i videla toliki broj poruka u kojima su mi se ljudi zahvaljivali, razgovarali sa mnom kao sa Vesnom i slali svoje ispovesti. Preplavile su me emocije, shvativši da smo ovom serijom dotakli toliki broj ljudi. Odgovarala sam danima na pitanja, ali sam u jednom trenutku shvatila da bi to moglo da me povede i u nekom pravcu koji ne bi bio pametan ni za mene. Ono što je suština jeste to da nasilje nema pol. Ono može da se dogodi svakome. Živimo u svetu u kom nemamo mesta, a ni vremena za sebe. Sve je podređeno suludoj brzini, a u takvim okolnostima, ko zna šta sve može da se prelomi u čoveku – smatra Aleksandra, dok njen kolega Jadran Malkovič dodaje da je najveći izazov za okruženje onoga ko je žrtva zlostavljanja, trenutak u kom se donosi odluka kada nekome pomoći.

- Teško je odrediti gde se nalazi ta granica kada se umešati u nečiji život, i postati nečiji anđeo čuvar. A to je i najveća odgovornost bliskih ljudi te osobe, jer upravo iz toga kruga mora da stigne prva pomoć. To su ljudi koji najbolje poznaju žrtvu i oni moraju da procene kada ona ima neki problem. Međutim, teško je pomoći nekome ko ne traži pomoć – smatra Jadran, koji je tokom prve i druge sezone prošao put od krivca do heroja. Njegov kolega Radivoje Raša Bukvić, osvrnuo se na mnogobrojne negativne kritike na račun njegove role Veljka, koje su mu pristigle čak i iz kruga porodice, otkrivši da mu je u kreiranju uloge mnogo pomogao razgovor sa rediteljkom i trenutak kada ga je upoznala sa dijagnozom deluzione ljubomore.

- Veljko je bolestan čovek koji ima kontinuirane vizije da ga neko vara, iz čega sledi sve ono što je priredio Vesni. U osnovi svega je snažna trauma koju nosi iz odrastanja. Međutim, voleo bih da ne odemo u krajnost. Danas nije lako biti muškarac. Usamljenost nas vodi na Tinder gde ljudi mahom kreiraju profile koji nisu realni. Činjenica je da na društvenoj mreži ne možete na pravi način da upoznate osobu i da procenite sa kim imate posla. Čini mi se da u takvim uslovima međusobnog nepoznavanja, ponekad, možda prelako odlazimo u procenu toga šta je sve psihičko nasilje. Voleo bih da znam šta je to što ne potpada pod ovu kategoriju, jer dolazimo u opasnost da svako neslaganje sa partnerovom vizijom nazivamo agresijom u vezi. Neka neslaganja su, ipak, predmet rasprave među partnerima, a ona je deo svake veze – smatra Bukvić.

BOGATU i karakterima raznovrsnu glumačku biografiju, naš poznati glumac Radovoje Raša Bukvić od 4. januara obogatiće još jednim živopisnim likom.

Posle "Bese" i uloge Uroša Perića koja je obeležila njegov dosadašnji glumački opus, srpski glumac koji karijeru gradi na relaciji Srbija - Francuska, u drugoj sezoni serije "Azbuka našeg života" na male ekrane vraća se sa rolom koja je, kako priznaje, i za njega bila veliko osveženje.

Veljko, poznati arhitekta uglađenih manira, Vesnin život prodrmaće iz temelja. U razgovoru za "TV novosti", Raša Bukvić otkriva nam i kakve će posledice taj zemljotres imati.

- Uloga u seriji "Azbuka našeg života" za mene je veoma važna jer mi je kao povratniku iz Pariza omogućila da posle "Bese" uđem u jedan za mene potpuno nov žanr serije, ali i tip psihološkog karaktera koji sam kroz Veljka morao da dočaram.

- Ovakve role jednostavno nisu tipične za naše podneblje. Zanimljivo mi je da sam u Francuskoj imao priliku da tumačim neke slične likove, ali u Srbiji mi je ovo bio prvi put - otkriva na početku razgovora Bukvić, dodajući da mu je iskustvo sa "Azbukom" bilo lepo i pozitivno, kao i da je zahvalan što je imao priliku da u dramaturški kvalitetnoj seriji zaigra na maternjem jeziku.

Po čemu ćete pamtiti rad na "Azbuci"?

- Kad pomislim na ovu seriju, odmah se setim nekih predivnih lokacija, zanimljivih scena i toplih, prijatnih ljudi sa kojima sam radio. Drago mi je što sam upoznao i rediteljku Jelenu Bajić Jočić, i što sam imao priliku da doživim njene ideje i način rada kroz ovaj lik.

Čime vas je privukla ova serija?

- "Azbuka" je jedna od retkih domaćih serija koje sam izbindžovao u dahu. Moj prvi utisak bio je taj da je reč o veoma dobro režiranoj seriji, koja poziva gledaoca da se uključi u priču. Sve je bilo iznijansirano i suptilno i taj utisak mi se odmah dopao. Nisam imao osećaj da mi se nameće neka tema, već da je komunikacija sa gledaocem nepretenciozna.

Kada sam dobio poziv od produkcije da se pridružim ekipi sa radošću sam ga prihvatio, jer sam u glumačkom pogledu osetio da imam prostora da razmaštam veoma ozbiljan lik i dočaram temu o kojoj se do sada malo pričalo. Scenario me je odmah "kupio".

Šta je zapravo tema druge sezone?

- U dramaturškom smislu Veljko je veoma kompleksan i višeslojan lik, čiji je prvi sloj potpuno lažan. To mi je od početka bilo zanimljivo jer sam imao izazov kako da kreiram takav psihološki profil, a da lik koji stvorim podržava ideju scenarista. Kod Veljka imamo i svetlu i tamnu stranu, a sve vreme imate osećaj kao da ste izgubljeni u nekom međuprostoru. To je za svakog glumca poslastica.

Da li je Veljko negativac?

- To je jednostavno takav sklop ličnosti. Kroz njega se bavimo temom nasilja u porodici i nasilja uopšte govoreći. To je tema koja je veoma aktuelna već dve decenije, ali polazišna tačka "Azbuke" nije da ukaže na samo nasilje, već na mehanizme zahvaljujući kojima ono funkcioniše. Veljko je čovek koji ima ozbiljne rupe u ličnosti, a što je najvažnije za ovaj lik, on je primer ljudi koji u stvarnom svetu zaista postoje. On je tip čoveka koji zbog nekih trauma iz detinjstva jedan deo svoje ličnosti ne drži pod kontrolom. Donekle mi je za kreiranje njegovog lika inspiracija bio Džek Nikolson u filmu "Isijavanje". Kod Veljka sam osetio tu energiju.

Direktna partnerka vam je Aleksandra Janković. Kako je izgledala saradnja sa njom, budući da je ona već veteran "Azbuke"?

- Aleksandra je celu sebe dala u ovoj ulozi. To se vidi u prvoj sezoni, pogotovo u scenama kada ostane sama. Ja sam se prirodno nakalemio na apatiju njenog lika. Veljko u njen život dolazi poput neke komete. Doživeo sam ga kao nekoga ko će razmrdati Vesnu, ali u kom pravcu će krenuti taj njihov međusobni "ples", to ćemo videti. Pamtiću ovo iskustvo po veoma lepoj i laganoj saradnji sa Jelenom i Aleksandrom. Nas troje smo prvih nekoliko nedelja mnogo razgovarali o našim karakterima. Iz toga smo crpili motivaciju i inspiraciju za stvaranje sveta u kom funkcionišu naši junaci. U drugoj fazi smo zahvaljujući tome bez imalo muke sprovodili to u delo. U tom delu snimanja samo smo se igrali. Bilo je zaista bajkovito.

Očekuje li nas povratak "Bese"?

- Ima naznaka. Treća sezona je skrojena. Pitanje je samo kako će se novi ciklus realizovati, budući da smo se suočili tragedijom kada je producentkinja serije Tea Korolija preminula iznenada. To je bila veoma teška vest za sve nas, ali nas je motivisalo da treću sezonu završimo onako kako prve dve zaslužuju da se to uradi. Da joj na taj način zahvalimo na stremljenju da napravi našu najbolju seriju tog žanra.

Nova ljubav i idila, ali...

NOVA sezona za Vesnu Popović, glavnu junakinju serije "Azbuka našeg života", koja na kanalu Superstar startuje 4. januara (radnim danima u 21.00) donosi i nove izazove. Kako nam to u intervjuu otkriva glumica Aleksandra Janković, njena heroina konačno će dobiti priliku da uživa u svojoj slobodi. Međutim, kako ćemo uskoro videti, ta sloboda ne dolazi bez cene, a ona će prema mišljenju glumice biti prilično visoka.

- Vesnu smo na kraju prve sezone ostavili na aerodromu sa Sunčicom i Lidijom, gde su se njih tri spremale da otputuju u Tajland i tamo uživaju u Vesninom novom početku. Naravno, sada nećemo videti kako su se provele na odmoru, jer radnja u novim epizodama počinje sa malom pauzom, ali prisustvovaćemo otvaranju novih stranica u Vesninom životu - otkriva nam na početku razgovora Aleksandra, dodajući da je njena junakinja u međuvremenu oprostila prevaru svom suprugu Urošu (Jadran Malkovič), posložila stvari u svom životu i spremila se da uživa u svakom trenutku osvojene slobode.

Ko je Vesna koju zatičemo na početku drugog ciklusa?

- Tema bolnog razvoda i ceo taj brodolom iz prve sezone sada je već za nama. Vesna se pomirila sa time da mora da krene dalje, uspostavila je neki normalan odnos sa Urošem, i polako počinje da gradi svoj život iz početka. Glavno pitanje koje sebi postavlja je ko je ona sada. Za njom je jedan ogroman period braka u kom je izgubila svoj identitet, predala se nekoj kolotečini i potpuno zaboravila ko je ona kao osoba. Sada se nalazi pred velikim izazovom da ima svu slobodu ovog sveta, ali to je i jedan ogroman prostor koji se nečim mora ispuniti. Kada ste navikli na jedan način života, a sutra toga više nema, prinuđeni ste da gradite neke nove navike. Teško je popuniti prazninu ako o njoj do sada niste razmišljali.

Kako se Vesna bori sa osvajanjem tog novostečenog prostora?

- U početku su tu Sunčica i Lidija. Njih dve se svim silama trude da je pokrenu i izvuku iz kuće. Tako dolazimo do niza ludih situacija gde je teraju da otvori profil na "Tinderu", da tamo upoznaje neke bizarne muškarce koji je u nekoj normalnoj komunikaciji nikada ne bi zanimali. Kada to ne uspe, vode je u teretanu, na treninge, nabacuju joj trenera. Vesna je normalno potpuno bez kondicije i jedino što može da uradi u teretani je da padne od umora na onoj traci za trčanje. Onda je Sunčica upoznaje sa svojim frizerom. Sve su to neke situacije koje nisu u Vesninoj prirodi i koje se događaju na silu. Zbog svega toga ona gasi nalog na "Tinderu", stavlja tačku na sve te nameštene spojeve i okreće se sebi.

Počinje na drugačiji način da posmatra svoj posao i pokreće dokumentarnu emisiju koja će za temu imati nasilje nad ženama.

To je i tema druge sezone. Hoće li u nastavku Vesna, osim toga što će se ponovo pronaći u poslu, uspeti da pronađe novu sebe i kraj nekog muškarca?

- U njen život baš zahvaljujući poslu ulazi novi muškarac koji će uzdrmati njen život.

Njegovo ime je Veljko, i tumači ga kolega Raša Bukvić. Posle toliko neuspelih pokušaja da na silu nađe nekoga ko će joj se dopasti, Veljko će se Vesni dogoditi naizgled slučajno.

Ali da li slučajnosti postoje? Veljko je neko koga bi Vesna po svim kriterijumima ocenila kao muškarca koji je ono što ona kao zrela i ostvarena žena, sa svim onim teretom koji je iznela u prethodnoj sezoni, jednostavno zaslužuje. Od prvog trenutka njih dvoje započinju jednu idiličnu vezu, i to veoma brzim tempom, zbog čega se Vesni čini da živi pravu bajku. Čak su i Sunčica i Lidija oduševljene Veljkom, tako da je Vesna i sa te strane sigurna da je on onaj pravi.

Ali tu sledi zaplet...?

- Tako je. Gledaoci će, svakako, otkriti uskoro šta fali Veljku i u kakav problem se upušta Vesna. Od početka snimanja druge sezone bila sam pod snažnim utiskom, jer vam se takve stvari zaista dešavaju u životu. Neki bi rekli da se loša procena događa samo neiskusnima, ali ima ljudi kao što su Veljko koji neprimetno počnu da manipulišu vašim svetom, i vi postanete svesni da ste u blatu do nosa prilično kasno. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je taj san koji Vesna sanja iz epizode u epizodu, a koji u stvari simboliše njenu podvsest. Kako ona uz Veljka proživljava sve stresnije i stresnije situacije on postaje sve mračniji, i to nam govori o Vesninom psihološkom stanju.

U čemu ona pronalazi putokaz za izlaz iz opasnosti koja je vreba?

- Naravno, u porodici. Uroš i ona, sa njihovom decom, uprkos svemu što su prošli, i dalje su porodica i spremni su da stave ruku u vatru jedni za druge. To je i najvažnija poruka ove sezone.

Rediteljka Jelena Bajić Jočić je na sebe skrenula pažnju filmom “Led” i humorističkom serijom “Psi laju, vetar nosi”, ali je definitivno zablistala u punom sjaju sa serijalom “Azbuka našeg života”. Trenutno se prikazuje druga sezona serije “Azbuka našeg života” na Prvoj. Ovo je priča koja navodi gledaoce na razmišljanje ali i otvara teme o kojima se do sada nije previše pričalo…

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Kakve komentare ste dobijali tokom emitovanje serije na Superstaru?

-Stižu nam neverovatni komentari i pisma, kako ljudi koji su zavoleli prvu sezonu, tako i ljudi koji su se priključili u drugoj. To mi je veoma drago – znači da smo privukli novu publiku. Trudim se da ih sve pročitam. Srećna sam što vidim da smo opravdali poverenje publike. Zadovoljni su temama, porukama, emocijama, sentimentom, atmosferom, ali i potreseni pričom, dirnuti i uzrujani. I to je znak da serija komunicira na najbolji način sa publikom i ostavlja trag u ljudima koji ih navodi na razmišljanje.

Okupili ste odlilčnu ekipu glumaca, a novi lik tumači Raša Bukvić koji je toliko verno dočarao mračnog junaka i antiheroja, da su ga pojedini gledaoci poistovetli sa Veljkom koga igra?

-Dobar kasting je nakon scenarija najvažnija stvar u građenju uspešnog filma ili serije. Kasting za “Azbuku” je rađen promišljeno i temeljno. Sledila sam sopstveni sentiment i birala saradnike za koje verujem da mogu osetiti na pravi način svu teskobu kroz koju prolaze naši junaci. Verujem u energiju i volim da radim sa glumcima čije energije se podržavaju i uklapaju, tako da se u startu  trudim da napravim dobru harmoniju emocija i energija, da se svi osećamo dobro, kako na setu, u međusobnoj saradnji, tako i pred kamerama. Kada se to postigne iza kamere, onda se i u slici emituju i šalju signali koje želimo.

Tada možemo ostvariti i pun potecijal kreativnih mogućnosti i dati svoj maksimum u toj igri, u kojoj svaki glumac onda slobodno može da raširi krila a reditelj je tu da mu ukazuje na put i pravac kojim treba da leti.

Uživala sam u radu sa celim timom tih divnih ljudi. Aleksandra Janković, Jadran Malkovič, Isidora Simijonović, Miona Marković, Anastasia Mandić, Anđelka Stević Žugić, Đorđe Mišina već su dobro upoznali svoje likove. Raša se ukrcao na ovo naše putovanje na fantastičan način, maestralno tumačeći lik Veljka. Ponosna sam zaista na sve njih. Nije bilo lako igrati negativca i to još zlostavljača žene, posebno žene koju smo zavoleli. Razumem publiku koja je ljuta i na Rašu i na Veljka, svakako taj lik ima za cilj da ljude upozori na svakog Veljka na kojeg mogu naići u životu, a Raši sam zahvalna da je poneo to breme davanja svog lika i glasa takvom junaku i svakako činjenica da ga ljudi poistovećuju sa Veljkom nije prijatna, ali je velika pohvala, nagrada i satisfakcija za glumca. To znači da je bio tačan i istinit.

Glavna junakinja Vesna je na kraju imala sreću jer je bila okružena složnom porodicom i pravim prijateljima, međutim, danas nisu svi te sreće?

-Iako je porodica Popović iz “Azbuke” okrnjena, uzdrmana i poljuljana, ipak u važnim trenucima su zajedno, složni i spremni da se bore za člana koji je ugrožen. To je deo života svih nas, upravo nesavršenost naših odnosa, nesavršenost i nas samih, kao i naša grešnost čini nas ljudima. Upravo zato moramo biti spremni da oprostimo jedni drugima i da prihvatimo jedni druge bez obzira na različitost, bez obzira i na neslaganja i nerazumevanja. Popovići su tu lekciju savladali, sada je red na sve nas.

Koju poruku nosi vaša priča?

-Rekla bih da “Azbuka” nosi mnoge poruke, ipak najvažnije su upravo da niko ne treba da trpi nasilje, da svakome može da se desi da postane žrtva, da se ne treba toga stideti i da treba potražiti pomoć prijatelja, porodice, rodbine, institucija. Da treba opraštati i prihvatiti nesavršenosti svoje porodice bez obzira na različitosti i nerazumevanja, sem u slučaju zlostavljanja i maltretiranja.

Iako se poslednjih godina snimaju brojne serije a i filmovi, ljudi su željni istinitih priča koje su svuda oko nas. Da li je to najveći kjuč uspeha vaše serije?

-Mislim da nam svima nedostaje da se opustimo, da na trenutak vreme zastane i da nas odvede neka priča u svet koji nije nas, ali koji razumemo, prepoznajemo i osećamo. Potrebno nam je da osetimo emocije, strune i spone koje povezuju ljude, da kroz priču koja nije banalna i naivna već istinita i iskrena, koja nudi mogućnost da osetimo da smo nekada možda pogrešno postupili, da nismo oprostili kada je trebalo, da nismo zagrlili kada je nekome to bilo potrebno, da proživimo živote slične našima, sukobe, izazove, iskušenja kojima i nas život iskušava i da vidimo kako se sve može na njih odgovoriti. Da osetimo da nismo usamljeni u našim borbama sa sobom i sa ljudima oko nas i da naši problemi ipak nisu najveći, koliko god se nama činilo da jesu. Potrebno nam je da se ipak na kraju tog proputovanja osetimo srećno, da vidimo nadu i mogućnost da dobro može nadvladati loše. I to je ono što verujem da ljude povezuje sa “Azbukom”.

Mnogi sa nestpljenjem očekuju treći ciklus serije. Ima li nade?

-Inspiracije i volje ima, a ja već radim na priči. Svakako, da bi projekat ugledao svetlost dana puno kockica treba da se slože.

Vi ste jedna od retkih rediteljki koja svaku scenu pažljivo priprema, ali i rad pre snimanja sa glumcima je obavezan. Međutim, većina vaših kolega više ide na kvantitet, nego kvalitet. Kod vas to nije princip?

-Moj princip je da ustajem rano, ležem kasno, da bdim nad svakim segmentom u procesu rada na projektu, da mislim, saosećam  i pokušam da razumem likove o kojima pričamo priču, da ih razumem i opravdam kako bih našla uporišta u njihovoj motivaciji i postupcima. Moj princip je da dam sve od sebe, sav svoj trud, znanje, osećanja, rad, vreme, posvećenost, snagu i energiju. Malo fanatički princip ali verujem da takav odnos prema poslu može da da kvalitet, mirnu glavu i čist obraz. Duševni spokoj da ste šansu iskoristili najbolje što ste vi mogli, u datom trenutku.

Šta vam je nakon odgledane serije rekao vaš otac, naš proslavljeni glumac, reditelj i scenarista Radoš Bajić?

– Čestitao mi je i rekao da je oduševljen mojom zrelošću, rešenjima i autorskim pristupom koji sam čvrsto sprovela u projektu.

Uvek dajete priliku glumcima koji nisu dobili svoju šansu na malom ekranu. Sa kojim umetnicima biste voleli da u novim projektima sarađujete?

-Volim da radim sa mladim, talentovanim, ali i onima koji strpljivo čekaju svoju pravu priliku, odnosno sa ljudima koji imaju potencijala a nisu do sada dobili prostora. Nekako se radujem rađanju novog lica i uživam u njihovoj transformaciji koju prolaze na putu do afirmacije i slave.

Nakon uspešne beogradske premijere filma "Heroji Halijarda" prošle jeseni u Beogradu i njegovog prikazivanja početkom meseca u Američkom kongresu, od večeras na RTS počinje emitovanje njegovog nastavka - serije "Vazdušni most".

Reditelj Radoš Bajić u razgovoru za Kurir ne skriva ponos zbog fantastične reakcije gledalaca širom sveta, jer je reč o filmskom delu u koje je uložio pet godina života i koje smatra krunom svoje pola veka duge karijere.

Osećate li tremu pred emitovanje serije?

- Potpuno sam miran i spokojan jer znam da smo od prvog do poslednjeg kadra - moja ekipa, koja broji 480 filmskih radnika, glumaca i saradnika, i ja - uradili svoj posao na najbolji način, posvećeno i sa ogromnim entuzijazmom. Raduje me što se posle Superstara "Vazdušni most" emituje na Javnom servisu, jer se po značaju i monumentalnosti teme priča o Halijardu i herojstvu našeg naroda svrstava u nacionalne projekte prve kategorije.

Zbog čega se naziv serije razlikuje od naziva filma?

- Serija nosi takav naziv jer je, pored kodnog imena "Halijard", što u prevodu znači uže kojim se vezuje sidro broda, akcija spasavanja pilota nosila i ime "Vazdušni most", kao most od Suvobora do Fođe kojim su se spasavali piloti.

Emitovanju serije prethodio je veliki uspeh filma. Kako je došlo do toga da bude prikazan u Američkom kongresu?

- Kad me je nakon beogradske premijere Vladimir Lučić, generalni direktor Telekoma, obavestio da postoji interesovanje američke strane za to, bio sam u neverici. Teško mi je bilo da poverujem da je moguće da takva čast bude ukazana našem filmu, srpskoj kinematografiji, državi Srbiji, mojoj ekipi i meni lično. I kad je prvi termin za taj jedinstveni događaj, planiran za 12. decembar prošle godine, bio odložen, pa su nam avionske karte koje smo kupili za let preko okeana propale, mislio sam da od toga nema ništa.

Ipak, božja volja i tračak globalne pravičnosti da Srbi nisu uvek "bad guys", uz veliku satisfakciju zbog teme kojom se film bavi, a verujem i zbog kvaliteta samog filmskog dela, uredili su da se te večeri 5. marta, u zdanju u kom odlučuje o sudbini sveta, u velikoj svečanoj sali Kongresa u Vašingtonu, prikaže ostvarenje čiji sam autor. Radi se o istorijskom događaju jer je "Halijard" prvo i jedino filmsko delo sa ovih prostora koje je prikazano na tom mestu i pred publikom koji su činili kongresmeni, zvaničnici administracije, ugledni predstavnici kulturnog života i članovi naše dijaspore.

Kakve utiske nosite iz Amerike?

- Naš film je primljen izuzetno. Veoma uglednu američku publiku posebno je iznenadio visok produkcijski nivo našeg ostvarenja. Bilo je komentara da je film na holivudskom nivou. Takođe, veoma ih je ganula priča i plemenite poruke o herojstvu i žrtvovanju srpskog naroda u operaciji "Halijard". Zbog toga verujem da projekcija našeg filma na tom mestu i za tu publiku ima krucijalan značaj za percepciju Srbije u Americi, koja se prema srpskom narodu u poslednjim decenijama, počev od dana kad je 1999. godine krenula da izručuju bombe na njega, odnosi kao zla maćeha prema Pepeljuzi.

Kako ste se osećali tokom projekcije?

- Sve vreme sam se pitao čime smo to zaslužili. Zbog toga sam se pre projekcije publici obratio rekavši: "Dame i gospodo, mogao bih to i na engleskom, ali želim da vam se u najvažnijem zdanju za američku naciju obratim na prelepom srpskom jeziku." Usledio je veliki aplauz.

Jesu li stranci razumeli tu priču iz naše zajedničke istorije?

- Izuzetno dobro su primili poruke filma, a za svako delo je najvažnije da li komunicira na lokalnom nivou ili ima univerzalnu dimenziju, koju svi razumeju. Bilo je i mnogo suza, jer su u publici sedeli potomci Srba koji su bili američki oficiri s važnom ulogom u operaciji "Halijard", a od kojih su neki prikazani i u filmu. Na primer, film je gledala gospođa Ksenija, ćerka Džordža Vujnovića, koji je u Fođi operativno rukovodio operacijom, kao i ćerke Nika Lalića i Đorđa Musulina, koga u filmu i seriji igra američki glumac srpskog porekla Nikola Kent. Bilo je veoma lepo što su, pored mene i Kenta, u ekipi filma koja se poklonila publici bili Stiven Mor, koji igra jednu od glavnih uloga, njegova supruga Jelena, Aleksandra Martinović, direktorka multimedije Telekoma, i moj sin Nedeljko, producent i tumač jedne od uloga.

Prija li vam što vaš film porede s "Maršom na Drinu"?

- Malo je reći da mi prija, jer je to remek-delo Žike Mitrovića trajna vrednost srpske i jugoslovenske kinematografije. Ako u tom poređenju ima trunke opravdanosti, mogu da kažem da sam imao rašta da poslednjih pet godina svog profesionalnog rada i života posvetim "Halijardu".

Hoće li nas opet podeliti kao narod?

- Neće u onoj meri kako je to pre deset godina učinila serija "Ravna gora", čiji sam ponosni autor, a zbog koje mi je čak i život bio ugrožen. Zbog nje su ispred RTS bile organizovane demonstracije na kojima se tražila moja glava. Iako sporo, društveni procesi otrežnjenja se odvijaju. Ipak, očekujem turbulencije jer je srpsko društvo, nažalost, još duboko podeljeno koncentričnim krugovima ideološke raspolućenosti koju smo imali u Drugom svetskom ratu i mnogo decenija nakon toga. I film i serija šalju snažne poruke neophodnog nacionalnog pomirenja.

Kao mlad glumac, 1976. godine, dobili ste poziv i ugovor za Holivud od američkog producenta Olivera Ungera za ulogu u filmu Voltera Hila "Ratnici podzemlja". Kako danas gledate na svoju odluku da to odbijete?

- To je deo moje romantične mladosti prema kojoj se odnosim kao da se desila nekom drugom, a ne meni. Ne kajem se što nisam otišao u Holivud. Osvedočeno živim u uverenju da sam izabrao pravi put jer je moj život ovde, ovde pripadam i ovde mi je sve što volim. Tuđina nije samo geografski pojam, tuđina u duši je najstrašnija i najopasnija.