Rediteljka Jelena Bajić Jočić je na sebe skrenula pažnju filmom “Led” i humorističkom serijom “Psi laju, vetar nosi”, ali je definitivno zablistala u punom sjaju sa serijalom “Azbuka našeg života”. Trenutno se prikazuje druga sezona serije “Azbuka našeg života” na Prvoj. Ovo je priča koja navodi gledaoce na razmišljanje ali i otvara teme o kojima se do sada nije previše pričalo…

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Svedoci smo da se svuda oko nas dešava fizičko nasilje ali vaša priča pokazuje da je takođe strašno i psihičko zlostavljanje?

– Smatram da je odgovornost svih nas koji se bavimo javnim poslom da govorimo o temama koje muče čitavo društvo, temama o kojima se ne govori, kao i temama koje nemaju adekvatnu stručnu i socijalnu podršku. Jedna od tih tema jeste i partnersko zlostavljanje. O fizičkom zlostavljanu se u poslednje vreme govori sve više, na žalost svi smo svedoci velikog broja napada i ubistava partnera i to jeste gorući problem. No, podjednaku pažnju zaslužuje i psihičko zlostavljanje koje često ostaje nedefinisano, neizrečeno, često ni žrtva nije svesna da ga trpi a i kada se osvesti,  za taj problem nema kome da se obrati, niti da dobije adekvatnu podršku i pomoć stručnih lica. Teško je dokazivo jer nema vidljivih posledica. Nakon emitovanja “Azbuke”, veliki broj žena, pa i muškaraca nam se javlja uz reči podrške, deleći sa nama činjenicu da su i oni prošli kroz slično iskustvo ili da isto trpe i dalje. Ta činjenica mi ne da mira. 

Kakve komentare ste dobijali tokom emitovanje serije na Superstaru?

-Stižu nam neverovatni komentari i pisma, kako ljudi koji su zavoleli prvu sezonu, tako i ljudi koji su se priključili u drugoj. To mi je veoma drago – znači da smo privukli novu publiku. Trudim se da ih sve pročitam. Srećna sam što vidim da smo opravdali poverenje publike. Zadovoljni su temama, porukama, emocijama, sentimentom, atmosferom, ali i potreseni pričom, dirnuti i uzrujani. I to je znak da serija komunicira na najbolji način sa publikom i ostavlja trag u ljudima koji ih navodi na razmišljanje.

Okupili ste odlilčnu ekipu glumaca, a novi lik tumači Raša Bukvić koji je toliko verno dočarao mračnog junaka i antiheroja, da su ga pojedini gledaoci poistovetli sa Veljkom koga igra?

-Dobar kasting je nakon scenarija najvažnija stvar u građenju uspešnog filma ili serije. Kasting za “Azbuku” je rađen promišljeno i temeljno. Sledila sam sopstveni sentiment i birala saradnike za koje verujem da mogu osetiti na pravi način svu teskobu kroz koju prolaze naši junaci. Verujem u energiju i volim da radim sa glumcima čije energije se podržavaju i uklapaju, tako da se u startu  trudim da napravim dobru harmoniju emocija i energija, da se svi osećamo dobro, kako na setu, u međusobnoj saradnji, tako i pred kamerama. Kada se to postigne iza kamere, onda se i u slici emituju i šalju signali koje želimo.

Tada možemo ostvariti i pun potecijal kreativnih mogućnosti i dati svoj maksimum u toj igri, u kojoj svaki glumac onda slobodno može da raširi krila a reditelj je tu da mu ukazuje na put i pravac kojim treba da leti.

Uživala sam u radu sa celim timom tih divnih ljudi. Aleksandra Janković, Jadran Malkovič, Isidora Simijonović, Miona Marković, Anastasia Mandić, Anđelka Stević Žugić, Đorđe Mišina već su dobro upoznali svoje likove. Raša se ukrcao na ovo naše putovanje na fantastičan način, maestralno tumačeći lik Veljka. Ponosna sam zaista na sve njih. Nije bilo lako igrati negativca i to još zlostavljača žene, posebno žene koju smo zavoleli. Razumem publiku koja je ljuta i na Rašu i na Veljka, svakako taj lik ima za cilj da ljude upozori na svakog Veljka na kojeg mogu naići u životu, a Raši sam zahvalna da je poneo to breme davanja svog lika i glasa takvom junaku i svakako činjenica da ga ljudi poistovećuju sa Veljkom nije prijatna, ali je velika pohvala, nagrada i satisfakcija za glumca. To znači da je bio tačan i istinit.

Glavna junakinja Vesna je na kraju imala sreću jer je bila okružena složnom porodicom i pravim prijateljima, međutim, danas nisu svi te sreće?

-Iako je porodica Popović iz “Azbuke” okrnjena, uzdrmana i poljuljana, ipak u važnim trenucima su zajedno, složni i spremni da se bore za člana koji je ugrožen. To je deo života svih nas, upravo nesavršenost naših odnosa, nesavršenost i nas samih, kao i naša grešnost čini nas ljudima. Upravo zato moramo biti spremni da oprostimo jedni drugima i da prihvatimo jedni druge bez obzira na različitost, bez obzira i na neslaganja i nerazumevanja. Popovići su tu lekciju savladali, sada je red na sve nas.

Koju poruku nosi vaša priča?

-Rekla bih da “Azbuka” nosi mnoge poruke, ipak najvažnije su upravo da niko ne treba da trpi nasilje, da svakome može da se desi da postane žrtva, da se ne treba toga stideti i da treba potražiti pomoć prijatelja, porodice, rodbine, institucija. Da treba opraštati i prihvatiti nesavršenosti svoje porodice bez obzira na različitosti i nerazumevanja, sem u slučaju zlostavljanja i maltretiranja.

Iako se poslednjih godina snimaju brojne serije a i filmovi, ljudi su željni istinitih priča koje su svuda oko nas. Da li je to najveći kjuč uspeha vaše serije?

-Mislim da nam svima nedostaje da se opustimo, da na trenutak vreme zastane i da nas odvede neka priča u svet koji nije nas, ali koji razumemo, prepoznajemo i osećamo. Potrebno nam je da osetimo emocije, strune i spone koje povezuju ljude, da kroz priču koja nije banalna i naivna već istinita i iskrena, koja nudi mogućnost da osetimo da smo nekada možda pogrešno postupili, da nismo oprostili kada je trebalo, da nismo zagrlili kada je nekome to bilo potrebno, da proživimo živote slične našima, sukobe, izazove, iskušenja kojima i nas život iskušava i da vidimo kako se sve može na njih odgovoriti. Da osetimo da nismo usamljeni u našim borbama sa sobom i sa ljudima oko nas i da naši problemi ipak nisu najveći, koliko god se nama činilo da jesu. Potrebno nam je da se ipak na kraju tog proputovanja osetimo srećno, da vidimo nadu i mogućnost da dobro može nadvladati loše. I to je ono što verujem da ljude povezuje sa “Azbukom”.

Mnogi sa nestpljenjem očekuju treći ciklus serije. Ima li nade?

-Inspiracije i volje ima, a ja već radim na priči. Svakako, da bi projekat ugledao svetlost dana puno kockica treba da se slože.

Vi ste jedna od retkih rediteljki koja svaku scenu pažljivo priprema, ali i rad pre snimanja sa glumcima je obavezan. Međutim, većina vaših kolega više ide na kvantitet, nego kvalitet. Kod vas to nije princip?

-Moj princip je da ustajem rano, ležem kasno, da bdim nad svakim segmentom u procesu rada na projektu, da mislim, saosećam  i pokušam da razumem likove o kojima pričamo priču, da ih razumem i opravdam kako bih našla uporišta u njihovoj motivaciji i postupcima. Moj princip je da dam sve od sebe, sav svoj trud, znanje, osećanja, rad, vreme, posvećenost, snagu i energiju. Malo fanatički princip ali verujem da takav odnos prema poslu može da da kvalitet, mirnu glavu i čist obraz. Duševni spokoj da ste šansu iskoristili najbolje što ste vi mogli, u datom trenutku.

Šta vam je nakon odgledane serije rekao vaš otac, naš proslavljeni glumac, reditelj i scenarista Radoš Bajić?

– Čestitao mi je i rekao da je oduševljen mojom zrelošću, rešenjima i autorskim pristupom koji sam čvrsto sprovela u projektu.

Uvek dajete priliku glumcima koji nisu dobili svoju šansu na malom ekranu. Sa kojim umetnicima biste voleli da u novim projektima sarađujete?

-Volim da radim sa mladim, talentovanim, ali i onima koji strpljivo čekaju svoju pravu priliku, odnosno sa ljudima koji imaju potencijala a nisu do sada dobili prostora. Nekako se radujem rađanju novog lica i uživam u njihovoj transformaciji koju prolaze na putu do afirmacije i slave.