Na ovogodišnjem 59. Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, koji se večeras završio, tradicionalno je dodeljeno prestižno glumačko priznanje "Milorad Mandić Manda".

Sloboda Mićalović dobila je ovog puta ovu nagradu, što je publika na licu mesta nagradila velikim aplauzom, a priznanje joj je uručila Mandina udovica Anja Mandić.

- Hvala vam puno. Hvala, pre svega, žiriju koji je prepoznao moj rad u filmu "Jorgovani". Čuvamo sećanje na našeg divnog, predivnog Mandu! - rekla je Sloboda sa knedlom u grlu.

- Moj prvi susret sa njim bio je kad sam imala 9 godina, to je bilo u Leskovcu. Posle toga smo postali kolege, prijatelji, bili smo to do poslednjeg daha. On je mene tad davno pitao: "Jesi li se zaljubiška?", ja sam tada odgovorila da jesam, ali sam tek kasnije shvatila koliko je to pitanje bilo veliko, ozbiljno. Evo, da kažem, jesam, zaljubiška sam u umetnost, zbog tebe, u dobre ljude, u rad, u iščekivanje, u padove, uspone! Nije dovoljno biti samo dobar glumac, već i dobar čovek i dobar glumac - navela je ona, uz ovacije prisutnih.

- Hvala vam što ste bili sa nama! Vidimo se sledeće godine, uživajte - zaključila je Sloboda.

Vest da će film "Heroji Halijarda" biti prikazan na nacionalnoj televiziji Narodne Republike Kine i distribuiran u SAD, Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu zauzeće važno mesto u poslovnoj biografiji producenta i jednog od glumaca ovog ostvarenja Nedeljka Bajića.

Sa osećanjem ponosa na takav uspeh, za TV Ekran evocirao je uspomene i na prethodnih pet godina, na period kada je počelo snimanje ovog filma, a dok su se sećanja ređala, otkrio je i onaj deo priče kako je zapravo od ekonomiste postao glumac.

Kakav je osećaj kad znate da će vaše delo moći da vidi više stotina miliona gledalaca?

- Radili smo vredno i marljivo i lepo je kada uspeh stigne kao posledica. Zalaganje Telekoma Srbija, našeg prvog partnera u projektu "Heroji Halijarda", dalo je rezultat da će naš film biti prikazan u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. To je velika čast za nas i dokaz da smo napravili film vredan svake pažnje. Kinesko tržište je jedno od najvećih na svetu i svaki oblik saradnje na tom podneblju je dragocen. Verujem da je to samo početak puta koji će za nas biti uspešan i značajan.

Film je već obišao dobar deo planete. Na kojoj projekciji je bilo najemotivnije?

- Bilo je divnih trenutaka, zaista. U Čikagu je bilo fenomenalno, pune sale, dodatne projekcije, snažne emocije i divne reakcije. Lepo je bilo i u Talinu, a u Vašingtonu, na Kapitol Hilu, u zgradi Kongresa je bilo jedinstveno i neponovljivo. Ovo je prvi srpski film ikada prikazan na ovom posebnom mestu. Značaj te projekcije je veliki kako za naš film i rad, tako i za celu domaću kinematografiju i našu zemlju.

Značajno je što film odlazi i u SAD, Kanadu, Australiju i na Novi Zeland.

- Nedavno je potpisan ugovor sa američkom distributerskom kućom "Intertejment skvad" (Entertainment Squad) iz LA o distribuciji našeg filma na tim teritorijama. To se, nažalost, dešava vrlo retko kada je reč o srpskom filmu i teško je postići ovakav uspeh jer ta tržišta ne interesuju filmovi iz ovog dela sveta. Što zbog jezičke barijere, što zbog nekih drugih kulturoloških, društvenih i ostalih faktora. Nama je, u velikoj meri, pomoglo to što je tema "Heroja Halijarda" vezana za deo istorije koji u najboljem svetlu govori o vezi Amerike i Srbije, o tome da smo uvek bili na pravoj strani, da smo davali veliku žrtvu za opšte dobro i za slobodu i da smo bili pravi saveznici koji nikada nisu izdali. Operacija "Halijard" je najveća pojedinačna akcija spasavanja pilota i avijatičara iza neprijateljskih linija, koja je ikada izvedena u istoriji ratovanja i vazduhoplovstva. Najveći heroji te operacije su naši ljudi, Srbi, srpski narod, koji je podneo najveću žrtvu i na svojim plećima izneo celu operaciju spasavanja.

Smete li da tvrdite da se svaki trud isplati ili je ovde reč i o sreći?

- Nakon pet godina rada, velikih napora i truda, očekivali smo uspeh, ali njegove dimenzije jesu iznenađenje za nas. Nismo verovali da će "Heroji Halijarda" obići baš ceo svet i da će probuditi interesovanje na svakom kontinentu. Ovaj projekat je najveći produkcioni zahvat naše produkcije "Kontrast studios" od osnivanja, punih 19 godina. Možda se ovakvi projekti rade samo jednom u životu, ne znam, videćemo. Ponosan sam na to što smo uspeli da uradimo, pre svega na Radoša kao glavnog čoveka projekta, na Peđu, Jelenu, Ivonu, na majku Milenu koja nam sve vreme daje snažnu podršku, na sve saradnike koji su dali ogroman doprinos ovom rezultatu.

Smatrate li sebe srećnim čovekom inače?

- Da, smatram. Svako ko ima zdravu porodicu, zdravu decu, svako ko je sposoban da radi i da se bori, svako ko je duhovno, mentalno i fizički zdrav ima puno razloga da bude srećan čovek. Tek kada izgubimo nešto u životu, što svi nekako podrazumevamo, onda shvatimo koliko je to vredno i važno. Trebalo bi da toga budemo svesni i pre mogućeg gubitka. Ljudi, generalno, tumače sreću po principu materijalizma, jer živimo u vremenu koje neguje i promoviše pretežno takve vrednosti. Međutim, prava sreća nema suštinski veze s materijalnim stvarima, ona dolazi iz čoveka koji voli i koji je voljen, koji ume da se raduje životu i malim stvarima i koji je uspeo da sačuva dete u sebi.

Koliko kao producent volite da se bavite istorijskim temama i ličnostima?

- Naša produkcija se u velikoj meri bavi istorijskim temama i očuvanju naše tradicije i baštine. Vrlo sam ponosan na naš dokumentarno-igrani serijal "Srpski junaci srednjeg veka", koji ima već tri ciklusa i koji obrađuje najznačajnije ličnosti iz naše srednjovekovne istorije. Zatim, na TV seriju "Ravna gora", kojom smo prvi otvorili bolne teme bratoubilaštva i ideološkog ludila u koje je naša zemlja upala u vreme Drugog svetskog rata. Trudimo se da pričamo priče koje ističu ono najbolje u našim ljudima i našem narodu. Ko će drugi da ih predstavi u audio-vizuelnoj formi ako ne mi sami.

Kako ste zapravo od ekonomiste postali glumac?

- Primarno sam producent i bavim se poslovnom stranom proizvodnje programa i svim njenim aspektima. Ali volim glumu koja mi predstavlja neku vrstu igre. Od malih nogu sam imao želju da se bavim glumom. Igrao sam u školskim predstavama, išao u muzičku školu, sve je išlo ka tome da ću da se opredelim za umetnost. Suštinski, u duši ja to i jesam. Ali, nažalost ili na sreću, druga strana moje ličnosti, koju karakterišu racionalnost, disciplina, forma, odmerenost, odgovornost, očigledno je bila jača. Možda nisam bio dovoljno hrabar da sledim svoje želje ili možda nisam to dovoljno jako ni želeo. Svakako, ne žalim. Radoš je napisao ulogu Stevice u filmu "Treća sreća" za mene. Hteo je da mi da šansu da probam. Tada sam još bio u srednjoj školi i bilo mi je interesantno da se prvi put oprobam i kao glumac.

Usledila je serija "Selo gori, a baba se češlja".

- Radoš mi je ponudio ulogu Radoslava. Bio sam skeptičan, nisam dovoljno verovao u sebe, ali ispostavilo se da ipak mogu (smeh). Moja škola glume su bili rad i veoma mnogo snimajućih dana s Draganom Nikolićem, Mandom, Ljiljom Stjepanović, Olgom Odanović, Mirkom Babićem, kasnije i s Nebojšom Glogovcem i mnogim drugim velikanima. Ipak, najviše sam naučio od svog oca Radoša, s kojim sam puno razgovarao i čije sam savete i smernice slušao.

Koji savet drugih kolega ne zaboravljate?

- Sećam se kada nam je u prostorijama naše produkcije 2011. godine, u toku priprema za snimanje filma "Led", veliki Velimir Bata Živojinović rekao: "Svaki čovek je glumac. Svako ko je inteligentan, ko razume šta je zadatak i ko sluša reditelja, može da bude dobar glumac". To zaista nije daleko od istine.

"Selo gori, a baba se češlja" je brend, čini se više od serije.

- To je fenomen koji traje skoro dvadeset godina. Ta privrženost našim likovima iz serije, popularnost, gledanost i taj uspeh su nešto što se neće, sigurno, nikada više ponoviti. Svaka repriza se gleda skoro kao i premijera. Neverovatne su priče ljudi koji mi se obraćaju na ulici, u prodavnici... Mi smo s tom serijom ušli u svaku kuću u Srbiji i svuda u svetu gde se naš jezik govori. Deca su skoro hipnotisana za ekran kad se emituje. To je neobjašnjivo. Veoma sam ponosan što je to i dalje najgledaniji TV program ikada emitovan u našoj zemlji.

Jeste li nekada pomišljali da upišete glumu?

- Malo ko zna da sam još 1996. primljen u prestižnu školu glume "Li Strasberg" u Njujorku, kada sam imao svega 20 godina, ali se tom pozivu nisam odazvao iz mnogo razloga. Ne kajem se. Kao i uvek, izabrao sam porodicu ispred lične ambicije.

Koliko vas je obeležila simbolika što vam je otac dao ime po svojoj prvoj filmskoj ulozi?

- Interesantno pitanje. Ja sam dobio ime delimično zbog toga što je Radoševa prva značajna uloga bila baš uloga Nedeljka Čabrinovića u filmu "Atentat u Sarajevu" Veljka Bulajića, a delimično i zbog toga što sam se rodio baš u nedelju. Trebalo je da se zovem Miloš, do svom dedi, Radoševom ocu, ali je ime Nedeljko pobedilo.

Kada ste prvi put o tome pričali, jeste li mu zamerili ili ste bili ponosni?

- Ne zameram ništa, zašto bih. Mislim da je baš to kako sam dobio ime jedna lepa i simpatična priča, neobična.

Ko vam danas daje bolje uloge, otac ili sestra Jelena?

- Sve su to lepe i meni drage uloge. Radoslav u "Selo gori..." mi je veoma drag, uloga je velika i od mene je napravila glumca. Takođe, volim Gorana iz "Azbuke", blesav je i nepredvidiv, ali i inspektora Pavlovića iz serije "Psi laju, vetar nosi". Volim da radim i sa sestrom i sa ocem. Oboje su vrlo angažovani, vredni, spremni i požrtvovani reditelji, koji tačno znaju šta hoće.

Prelomne trenutke u životu proveli ste u Londonu. Zašto?

- Ideja mi je bila da tamo studiram glumu i filmsku i televizijsku produkciju, ali je moje planove totalno uništilo bombardovanje naše zemlje 1999. Nakon toga sam ipak otišao na Ostrvo, jer je moja sestra Jelena već bila tamo, ali sa željom da studiram biznis. Sada mi se čini da je ta agresija na našu zemlju u meni ipak ubila želju da budem umetnik i glumac. Nekako sam mislio sam da je prošao voz za pokušaje i probe i da je vreme da budem konkretan. Biznis škola na Univerzitetu Hjuron (danas Univerzitet Halt) delovala je upravo tako.

Jeste li tada razmišljali da ostanete u Engleskoj?

- To je i bio moj plan. Međutim, ipak sam se vratio, zbog porodice i moje Ivone. Pet godina u Londonu bile su vrlo lepe i značajne. Naučio sam mnogo toga, ali sam, iznad svega, naučio i spoznao život. Ne u smislu hedonizma i provoda, već u onom pravom značenju da je život borba, da vam niko ništa ne poklanja, da sve morate sami i da ste sami odgovorni za skoro sve u životu. Često kažem da me je život koji sam proveo tamo dodatno oblikovao i da mi je pomogao da steknem vrline i osobine koje mi znače i danas.

Šta je teže biti - producent ili glumac?

- Primarno sam producent i direktor naše produkcije. To je vrlo odgovorna pozicija i važna za funkcionisanje našeg poslovnog sistema. Svoj posao shvatam vrlo ozbiljno, nekad čak i previše. On mi dozvoljava da na uloge koje ostvarujem gledam kao na igru i nešto što radim iz zadovoljstva. Kada bi mi gluma bila primarna profesija, ne verujem da bih imao istu vizuru jer je vrlo teška i zahtevna, nosi veliki rizik i neizvesnost, traži odricanje i nudi veliki prostor za razočaranje, ukoliko se pojedinac u njoj ne ostvari. Ljudi uvek navode pozitivne primere u glumačkom poslu. Sve je to lepo, ali šta je sa onim glumcima koji nikada nisu dobili pravu šansu, koje ne zovu i koji teško žive. Nažalost, takvih je više i kod nas i u svetu.

Glumci koji su sarađivali s vašom produkcijom hvale odnos cele vaše porodice prema njima. Koliko je teško da svaku ekipu držite na okupu i srećnu?

- Hvala vam na ovom pitanju. Meni lično, ali i svima iz naše porodice, to mnogo znači. Trudimo se da tako uvek bude, bez obzira na to koliki nam je budžet. Ne ukazujemo pažnju samo glumcima, isti odnos imamo i prema statistima, spoljnim saradnicima... I dobijamo izuzetno mnogo zauzvrat. Ljudi se više trude, osećaju se zadovoljno i ispoštovano, to se prenosi na atmosferu u kojoj se radi, ali i na kvalitet finalnog proizvoda. Svi mi u tom kolektivu provodimo mnogo vremena i, ako nije prijatno i lepo, stvari počinju da gube smisao.

Da li vam je nekada smetao komentar da vam je lako u ovom poslu kraj uspešnog oca?

- Kada sam bio baš mlad, nisam želeo da imam bilo kakve protekcije zbog toga što mi je otac javna ličnost. Bežao sam od toga, čak sam išao i u krajnost. Nisam želeo pomoć. Hteo sam sam da zaslužim nešto, odnosno da ne zaslužim i da snosim posledice. I kada smo počeli da radimo zajedno, smetali su mi razni komentari i bio sam osetljiv. Danas, nakon skoro 20 godina, stvari su znatno drugačije. Apsolutno sam miran i malo šta uspe da mi zasmeta. Džaba sebe uveravamo u nešto i ubeđujemo da smo posebni, da smo za nešto sposobni ili bolji od drugih, jer nas život vrlo brzo i lako demantuje ukoliko to nije tako. Ako čovek nije sposoban, ako nešto ne ume ili ne zna, to brzo postane jasno, ne može niko i ništa da mu pomogne. Isto tako i kada stvari idu u dobrom smeru.

Prenosite li na svoje naslednike ljubav prema sedmoj umetnosti?

- Naša deca, mislim na Ivoninu i moju, ali i na decu moje sestre Jelene i zeta Peđe, često provode vreme na našim snimanjima. Dečaci su doskoro bili mali i na to su gledali kao da su u nekoj igraonici, dok su devojke Sofija i Lenka vrlo ozbiljno shvatile svoje pozicije. Ceo drugi segment snimanja filma "Heroji Halijarda" radile su u ekipi, ravnopravno sa svim ostalim članovima, bez bilo kakvih privilegija. Ponosni smo na njih. Sofija je radila u sektoru režije, dok se Lenka zainteresovala za kameru i moguće je da će krenuti tim putem. Naš posao je lep, kreativan. Težak je i nestalan, rizičan... Ipak, neka sami biraju, svakako će imati našu podršku.

Šta vas još interesuje?

- Muzika. Ona je moja velika ljubav i često pomislim kako sam napravio grešku i da je trebalo ona da mi bude profesija. Koketiram s muzikom često. Sviram klavir i gitaru, pevam, pomalo i komponujem. Videćemo, imam razne ideje. Pored toga volim da gledam vrhunski sport, rado pratim našeg heroja Đokovića, ćerka Lenka me je ponovo navukla na Formulu 1 (smeh), koju sam pratio još dok je Šumaher bio neprikosnoven.

Film reditelja i scenariste Radoša Bajića „Heroji Halijarda”, premijerno je prikazan sinoć u prepunoj sali beogradske MTS dvorane. Publici se uz desetominutni aplauz i ovacije poklonila brojna ekipa “Heroja Halijarda”, a posebno oduševljenje posetilaca izazvalo je pojavljivanje Žarka Lauševića koji u filmu tumači lik protagoniste Koste Jovića.

Crvenim tepihom prodefilovale su i zvezde “Heroja Halijarda”, glumci Nela Mihailović, Nina Nešković, Nikola Rakočević, Radovan Vujović, Branko Janković, Čubrilo Ćupić, Teodora Dragićević, Ivan Vučković, Đorđe Marković, Slobodan Boda Ninković, Branislav Lečić ali i njihove mnogobrojne kolege među kojima su bili Jadran Malkovič, Miona Marković, Anđelka Prpić, Andrija Milošević, Petar Strugar, Suzana Mančić i mnogi drugi, saopšteno je iz Contrast Studiosa.

Posle projekcije, u Skupštini Grada, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić priredio je svečani prijem povodom premijere filma, istakavši da su “Heroji Halijarda” istorijski film koji će kako vreme bude prolazilo sve više dobijati na svojoj težini.

– U filmu se prvi put na ovaj način govori o velikoj nesreći i pre svega tragičnom bratoubilačkom ratu koji se dogodio na ovim prostorima pre osamdeset godina. Danas smo prisustvovali „maloj istoriji”, jer će film pomoći novim naraštajima da na drugačiji način sagledaju mnoge istorijske činjenice. Film predstavlja prekretnicu u nekim budućim odnosima sa našim nekadašnjim, ali i budućim prijateljima u svetu. Takođe je izuzetno važan i za mlade generacije koje, nažalost, ne znaju mnoge istorijske činjenice jer nisu imali ni gde da ih čuju, a kamoli pročitaju – poručio je Šapić, dok je autor filma Radoš Bajić, zahvalivši Gradu Beogradu i gradonačelniku Aleksandru Šapiću na tome što ih je ugostio u, kako je rekao, velelepnom zdanju Starog Dvora, istakao da su ovaj projekat može da znači mnogo ne samo u oblasti kulture već i u reafirmaciji zaboravljenih trajnih vrednosti srpskog naroda.

– Ovim filmom imamo priliku da pokažemo da smo narod sa dostojanstvom, čašću, ponosom, da smo patriote i da volimo svoju zemlju, ali istovremeno i da nismo tako „loši momci” kako su nas prikazali neki na Zapadu – rekao je Bajić, zahvalivši svima koji su učestvovali i podržali stvaranje ovog značajnog filma.

Film “Heroji Halijrda” inspirisan je istorijskim događajima. U proleće 1944, u trenutku završnice Drugog svetskog rata, u srcu Šumadije u toku je najveća pojedinačna akcija spasavanja američkih i savezničkih pilota u istoriji svetskog vazduhoplovstva, poznata kao „Operacija Halijard“

U pozadini ovog istorijskog događaja odvija se priča o tri brata Jovića i njihovoj porodici, razapetoj između suprotstavljenih ideologija.

Dok se Mirko bori u odredima Jugoslovenske vojske u otadžbini, Sreten se pridružio partizanima.

Ilija, najmlađi muški naslednik koga otac želi da sačuva, rastrzan je između dve strane. Saga o njima i njihove individualne tragične sudbine predstavljaju paradigmu srpske nacionalne tragedije, bratoubilaštva i ideoloških raskola, koji ceo jedan narod odvode u sunovrat.

Premijeri su prisustvovali ministarka kulture Maja Gojković, kao izaslanica predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Nikola Selaković, Patrijarh srpski Porfirije, generalni direktor Telekoma Srbija Vladimir Lučić, kao i direktorka Direkcije za multimediju Telekoma Srbija Aleksandra Martinović, američki ambasador Kristofer Hil, pesnik Matija Bećković, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić i druge brojne zvanice, saipšteno je iz Contrast Studious.

Film Heroji Haijarda  na redovan repertoar bioskopa širom Srbije i regiona stiže od 12. oktobra.

U sredu, 7. februara, u prepunoj sali Konferencijskog centra beogradske mts Dvorane, održana je panel diskusija pod nazivom “Psihičko zlostavljanje u partnerskim odnosima”. Na tribini inspirisanoj drugom sezonom serije “Azbuka našeg života”, realizovanoj u produkciji Telekoma Srbije i Contrast Studios-a, govorili su Vesna Stanojević, koordinatorka projekta Sigurna kuća, psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog, Jelena Bajić Jočić, rediteljka i autor serije “Azbuka našeg života”, književnica Mirjana Bobić Mojsilović, autor romana na kojima je bazirana ova porodična drama, glavni glumci serije Aleksandra Janković, Radivoje Raša Bukvić i Jadran Malkovič, kao i jedna od žrtava psihičkog zlostavljanja koja je spas od strašne sudbine potražila u Sigurnoj kući.

Autori serijala, motivisani velikim brojem poruka, komentara i reakcija gledalaca na društvenim mrežama, koje su ukazale na to da je tema serije dotakla veoma prisutan i ozbiljan društveni problem, osetili su potrebu da organizovanjem ove panel diskusije još snažnije ukažu na temu psihičkog zlostavljanja u partnerskim odnosima. Kroz razgovor sa stručnim licima, onima koji su u nekom trenutku bili žrtve psihičkog nasilja, glumcima koji su se sa ovim problemom susreli kroz uloge u seriji, ali i publikom, ova tribina ima za cilj da skrene pažnju javnosti na ovaj oblik zlostavljanja i pruži podršku onima koji se sa njim bore u svakodnevnom životu.

Kako je na početku događaja istakla moderator tribine, naša poznata novinarka, urednica i TV voditeljka na Tanjug televiziji, Aida Đedović, prema poslednjoj statistici, svaka treća žena na svetu izložena je nekom obliku zlostavljanja, i to od osoba iz njenog najbližeg okruženja. U Srbiji je od posledica psihičkog i fizičkog zlostavljana samo ove godine život izgubilo 28 žena. U potrazi za odgovorima na pitanja kako i zašto, učesnici tribine došli su do zajedničkog zaključka da se uzrok tome krije u činjenici da se za nasilje uglavnom saznaje kasno.

- Najmanje prijava ima baš kada je reč o psihičkom nasilju. Ono se u našem društvu ne prepoznaje dovoljno. Mnogo više ima onih koji to trpe i ćute i doživljavaju ga kao ličnu stvar sa kojom oni moraju da žive. Međutim, kroz razgovor sa ženama koje se u Sigurnoj kući smeštaju zbog problema sa fizičkim nasiljem u porodičnim i partnerskim odnosima, shvatili smo da je u najvećem broju slučajeva psihičko nasilje uslovilo fizičko, i da su sve naše žrtve već bile pod psihičkom torturom – poručuje Vesna Stanojević, dodajući da je serija značajno doprinela jačanju ove teme u javnosti, precizno ukazavši na mehanizme i metode kojima se služi zlostavljač.

- Sav njegov napor usmeren je na eliminisanje te osobe. Toj fazi prethodni takozvani period medenog meseca kada se čini da je sve u redu, a zlostavljač manipuliše našim samopouzdanjem i razumom i čini da posumnjamo u sebe i poverujemo da je sve u redu. To traje jedno vreme, period medenog meseca. Odmah nakon toga ponovo kreće faza agresije, ucena i napada, a smena ovih krajnosti kod žrtve izaziva veliku dozu nesigurnosti zbog koje žrtve često pravdaju i brane svoje zlostavljače smatra Stanojevićka. A kako izgleda sve to izgleda iz perspektive žrtve otkrila nam je mlada štićenica Sigurne kuće, koja je i majka dvoje dece.

- Da sam doživela psihičko zlostavljanje, nažalost, shvatila sam tek kada je ono preraslo u fizičko, i kada sam postala žrtva svakodnevnog nasilja u vidu svakodnevnih svađa, pretnji i batina. Toga nisu bila pošteđena ni moja deca. Živela sam u zajednici sa suprugom i njegovom majkom. Bili smo u braku osam godina, a nasilje je počelo tokom poslednje godine, negde posle slave, Svetog Nikole. Trajalo je svakodnevno do marta. Pre toga sam bila pod stalnim pritiskom da se ponašam onako kako je zahtevao od mene. Odavno sam morala da se oblačim isključivo kako je on smatrao da treba. Nisam bila u kontaktu sa ljudima, jednostavno, nismo imali nikakvu slobodu. Plašila sam se da bilo kome kažem kakva je situacija i zbog straha, ali i zbog sramote. Jedino je moja majka, koja nas je posećivala, sumnjala da se nešto dešava, ali ja sam joj govorila da greši, pravdajući i braneći svog zlostavljača. Kada je psihičko zlostavljanje preraslo u fizičko više nije bilo moguće ništa sakriti. Početkom marta, posle jedne od tih svađa, konačno me je i izbacio iz kuće. Rekao je mojoj mami: “Ja sam je odveo, ja ću i da je vratim. Meni više ne treba”. Nedugo zatim, ponovo se vratio, uz izgovor da se pokajao i da želi da pričamo o svemu. Razgovor u mojoj rodnoj kući ponovo se pretvorio u svađu i fizički napad. Nisam smela da ga prijavim policiji, jer je cele noći stražario ispred kuće. Takođe, prisluškivao mi je telefon i kontrolisao kretanje. Tek ujutru kada sam se uverila da više nije tu, smogla sam snage da odem u policiju i podnesem prijavu protiv njega. Tada sam prosleđena u socijalnu službu, a zatim i u Sigurnu kuću – završava ona svoju priču, ističući da je danas, uprkos svemu, puna snage, samopouzdanja i želje za novi početak.

Psihoterapeut Prof. dr Nevena Čalovska Hercog skrenula je pažnju na to da je u ovakvim situacijama ćutanje najveći neprijatelj.

- Ono dovodi do eskalacije. Do psihičkog zlostavljanja najčešće dolazi usled nekontrolisane ljubomore zlostavljača. Tamo gde nema poverenja među ljudima postoji snažna potreba da onaj koji ima manjak samopouzdanja svoju žrtvu stavi po pod potpunu kontrolu. U takvoj vezi partner stavlja partnerku i sve što se dešava u njihovom odnosu pod stanje neprekidnog terora nasilja. Problem sa psihičkim zlostavljanjem je u tome što je ono, pre svega, emocionalno, i kao takvo je nevidljivo. Budući da niko ne može da ga opazi, ono samo raste i dobija na intenzitetu. Prvo što zlostavljač radi je to da svoju žrtvu dovode u stanje izolacije, navodeći je da posumnja i u sopstveni sud, kako bi lakše manipulisao njenim postupcima i životom – ističe dr Hercog, na čije se reči nadovezala i spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović.

- Narcis nije sposoban nikoga da voli, čak ni sebe. Iz tog nedostatka ljubavi, i zbog činjenice da ne može da vlada svetom, on uspostavlja vlast nad svetom svoje žrtve. Narcistički poremećaj uvek sledi isti obrazac. U početku, taj zlostavljač je uvek neverovatan. Ostvarenje sna svake žene. A onda taj genijalni princ ili princeza počinju da se menjaju, a sve kreće sa ucenjivanjem i manipulacijom. Prvo na scenu stupa indukovani strah koji u nama razvija sindrom nedovoljnosti. Sve što radimo procenjujemo i trudimo se da ga ne naljutimo. Cela zapadna civilizacija pati od narcističkog ludila u čijem je centru bolesno JA. Svakome je bitnije da bude voljen nego da voli. Upravo zbog toga i dolazi do sve većeg broja slučajeva psihičkog zlostavljanja, pri čemu treba biti svestan toga da zlostavljači mogu bit ii muškarci i žene – poručila je Mirjana Bobić Mojsilović.

Autorka i rediteljka serije “Azbuka našeg života” Jelena Bajić Jočić, govoreći o razlozima zbog kojih se odlučila da baš psihičko zlostavljanje u vezi bude tema druge sezone, istakla je da je u novim epizodama poželela da ne ponovi priču prvog ciklusa.

- Kada smo završili prvu sezonu, ti likovi su počeli da žive. Ideja je bila da našim junacima damo živote i da ih stavimo pred nova realna iskušenja. Ono što je meni bilo najzanimljivije i u romanu “Anđeo čuvar” i u “Azbuci 2” je to da je žrtva žena koja je apsolutno snažna, intelektualac, nezavisna, emancipovana, ostvarena i da se upravo njoj tako nešto dogodilo. Vesnu smo zatekli u trenutku kada je ostala sama i kada ježudila za ljubavlju. Sve ono što joj je nedostajalo pronašla je u Veljku, ali je u tom paketu dobila i sve što nije želela. Gurala pod tepih, nalazila opravdanja, tražila razloge da opravda njegovo ponašanje. Međutim, najvažnija poruka “Azbuke” je to da nasilje niko ne treba da trpi. Na nasilje moramo da odreagujemo tako što ćemo zaštiti sebe i sebi bliske ljude – istakla je rediteljka.

Glavna glumica serije Aleksandra Janković kaže da je Vesnino putovanje proživela sa velikim emocionalnim teretom koji je bio okidač i za mnogo toga što je sama proživela u životu.

- Dugo sam priželjkivala ulogu u kojoj mogu da vidim da li umem i ako umem šta i koliko umem. Vesna je bila ta moja prilika. Druga sezona je bila ozbiljno zahtevna. Ti da bi napravio tako nešto i da bi ušao u lik Vesne, to podrazumeva mesece razmišljanja. Osećala sam veliku odgovornost prema razumevanju svega što vodi do jedne takve situacije u kojoj se našla Vesna. Posle svega sam morala da napravim pauzu od nekoliko nedelja, kako bih se vratila sebi, jer sam se ovoj ulozi cela predala. Ono što me je duboko potreslo bio je trenutak kada sam otvorila Instagram i videla toliki broj poruka u kojima su mi se ljudi zahvaljivali, razgovarali sa mnom kao sa Vesnom i slali svoje ispovesti. Preplavile su me emocije, shvativši da smo ovom serijom dotakli toliki broj ljudi. Odgovarala sam danima na pitanja, ali sam u jednom trenutku shvatila da bi to moglo da me povede i u nekom pravcu koji ne bi bio pametan ni za mene. Ono što je suština jeste to da nasilje nema pol. Ono može da se dogodi svakome. Živimo u svetu u kom nemamo mesta, a ni vremena za sebe. Sve je podređeno suludoj brzini, a u takvim okolnostima, ko zna šta sve može da se prelomi u čoveku – smatra Aleksandra, dok njen kolega Jadran Malkovič dodaje da je najveći izazov za okruženje onoga ko je žrtva zlostavljanja, trenutak u kom se donosi odluka kada nekome pomoći.

- Teško je odrediti gde se nalazi ta granica kada se umešati u nečiji život, i postati nečiji anđeo čuvar. A to je i najveća odgovornost bliskih ljudi te osobe, jer upravo iz toga kruga mora da stigne prva pomoć. To su ljudi koji najbolje poznaju žrtvu i oni moraju da procene kada ona ima neki problem. Međutim, teško je pomoći nekome ko ne traži pomoć – smatra Jadran, koji je tokom prve i druge sezone prošao put od krivca do heroja. Njegov kolega Radivoje Raša Bukvić, osvrnuo se na mnogobrojne negativne kritike na račun njegove role Veljka, koje su mu pristigle čak i iz kruga porodice, otkrivši da mu je u kreiranju uloge mnogo pomogao razgovor sa rediteljkom i trenutak kada ga je upoznala sa dijagnozom deluzione ljubomore.

- Veljko je bolestan čovek koji ima kontinuirane vizije da ga neko vara, iz čega sledi sve ono što je priredio Vesni. U osnovi svega je snažna trauma koju nosi iz odrastanja. Međutim, voleo bih da ne odemo u krajnost. Danas nije lako biti muškarac. Usamljenost nas vodi na Tinder gde ljudi mahom kreiraju profile koji nisu realni. Činjenica je da na društvenoj mreži ne možete na pravi način da upoznate osobu i da procenite sa kim imate posla. Čini mi se da u takvim uslovima međusobnog nepoznavanja, ponekad, možda prelako odlazimo u procenu toga šta je sve psihičko nasilje. Voleo bih da znam šta je to što ne potpada pod ovu kategoriju, jer dolazimo u opasnost da svako neslaganje sa partnerovom vizijom nazivamo agresijom u vezi. Neka neslaganja su, ipak, predmet rasprave među partnerima, a ona je deo svake veze – smatra Bukvić.